SR/Prabhupada 0124 - Mi treba da prihvatimo reči duhovnog učitelja kao svoj život i dušu

From Vanipedia
Jump to: navigation, search
Go-previous.png Prethodna stranica - Video 0123
Sledeća stranica - Video 0125 Go-next.png

Mi treba da prihvatimo reči duhovnog učitelja kao svoj život i dušu
- Prabhupāda 0124


His Divine Grace Srila Bhaktisiddhanta Sarasvati Gosvami Prabhupada's Disappearance Day, Lecture -- Los Angeles, December 9, 1968

U ovom životu on je bio akhaṇḍa brahmacārī. Bhaktivinoda Ṭhākura je imao mnogo sinova, a on je bio peti sin. Neka od njegove braće se takođe nisu ženila. I moj Guru Mahārāja se nije ženio. Od svog detinjstva, on je bio strogi brahmacārī, Bhaktisiddhānta Sarasvatī Gosvāmī Mahārāja. I podrvgao se ozbiljnim strogostima da bi pokrenio ovaj pokret, svetski pokret. To je bila njegova misija. Bhaktivinoda Ṭhākura je to želeo. 1896. godine Bhaktivinoda Ṭhākura je želeo da predstavi ovaj pokret svesnosti Kṛṣṇe slanjem ove knjige, Shri Chaitanya Mahāprabhu, Njegov život i pouke. Srećom, to je bila godina kada sam se ja rodio i tako smo, Kṛṣṇinim aranžmanom, došli i kontakt. Ja sam se rodio u drugačijoj porodici, a moj Guru Mahārāja u drugačijoj. Ko je slutio da ću doći pod njegovu zaštitu? Ko je mogao znati da ću doći u Ameriku? Ko je mogao znati da ćete mi vi, američki momci, prići? To je sve uredio Kṛṣṇa. Mi ne možemo da razumemo kako se stvari odvijaju.

1936. godine... Danas je deveti decembar 1938(68). To znači pre trideset dve godine. Ja sam tada u Bombaju razvijao posao. Odjednom, možda ovog datuma, između 9. ili 10. decembra. U to vreme, Guru Mahārāja se nije osećao baš najbolje i nalazio se u Jagannātha Purīju, na moru. Napisao sam mu pismo, "Dragi moj učitelju, tvoji ostali učenici, brahmacārī, sannyāsī, obavljaju direktnu službu za tebe. A ja sam, domaćin. Ja ne mogu da živim sa tobom, ne mogu lepo da te služim. Zato ne znam, kako mogu da te služim?" Jednstavno sam dobio ideju da ga služim, "Kako mogu ozbiljno da ga služim?" Odgovor je bio datiran 13. decembra 1936. U tom pismu je napisao, "Dragi moj taj i taj, veoma mi je drago što sam primio tvoje pismo. Mislim da bi mogao da raširiš naš pokret na engleskom." To je napisao. "A to će biti dobro i za tebe i za ljude koji će ti pomagati." "I želim..." To je bilo njegovo uputstvo.

A onda 1936. godine, 31. decembra - to znači da je napiso ovo pismo dve nedelje pre nego što će nas napustiti - on je preminuo. Ali ja sam to naređenje mog duhovnog učitelja shvatio veoma ozbiljno iako nisam mislio da ću morati da uradim to i to. Ja sam u to vreme imao porodicu (bio sam domaćin). Ali, to je sve uredio Kṛṣṇa. Ako pokušamo da ozbiljno služimo svog duhovnog učitelja, onda će nam Kṛṣṇa dati sve što nam je potrebno. U tome je tajna. Iako uopšte nije bilo moguće, nikad nisam pomislio, ali sam se ozbiljno prihvatio izučavanja komentara Viśvanātha Cakravartī Ṭhākura na Bhagavad-gītu. U Bhagavad-gīti postoji stih vyavasāyātmikā-buddhir ekeha kuru-nandana (BG 2.41), na koji je Viśvanātha Cakravartī Ṭhākura dao svoj komentar da treba da reči duhovnog učitelja prihvatimo kao svoj život i dušu. Trebalo bi da pokušamo da izvršimo instrukcije, posebne instrukcije duhovnog učitelja, veoma stogo, bez obzira na našu ličnu dobit ili gubitak. Zato sam ja pokušao malo u tom duhu. Tako mi je dao sve što mi je potrebno da ga služim. Stvari su se razvile do te mere da sam ja u ovim poodmaklim godinama došao u vašu zemlju, a i vi shvatate ovaj pokret ozbiljno, pokušavate da ga razumete. Mi sada imamo knjige, tako da ovaj pokret sad ima malo uporište. Ovom prilikom, na dan odlaska mog duhovnog učitelja, dok pokušavam da ispoštujem njegovu volju, zatražiću da i vi ispoštujete istu naredbu kao moju volju. Ja sam star čovek i ja svakog trenutka mogu da preminem. To je zakon prirode. Niko ne može da ga kontroliše. To nije tako zadivljujuće, ali moja molba vama na ovaj povoljni dan odlaska mog Guru Mahārāja je da bar donekle shvatite suštinu pokreta svesnosti Kṛṣṇe. Trebalo bi da pokušate da ga širite. Ljudi pate zato što žele ovu svesnost.